Zašto znanje ne sme da bude roba

Posted on 04/11/2012

4



Glavna karakteristika današnjeg sistema visokog obrazovanja u Srbiji je u tome da se u okviru njega znanje tretira kao roba. U situaciji u kojoj znanje jeste roba, ono, kao i svaka druga roba, ima svoju cenu. Samim tim, proces sticanja znanja, odnosno studiranje, ne može biti ništa drugo do proces trgovine, ili preciznije rečeno – proces kupovine znanja.

Iz ovakvih okolnosti u startu je razumljivo da obrazovna politika u Srbiji zauzima krajnje diskriminatorski odnos prema svim mladim ljudima koji potiču iz socijalno ugroženih porodica, slabog (a usled sve većih školarina, slobodno možemo reći i srednjeg) materijalnog stanja. Drugim rečima, mladi ljudi koji potiču iz siromašnih porodica i koji nemaju novca da kupe znanje-robu, nemaju mogućnost da studiraju i steknu visoko obrazovanje. Samim tim, ti mladi ljudi, nemaju ni mogućnost da promene svoj socijalni status, što samo dalje produbljuje postojeće napetosti i krize koje odlikuju naše društvo, budući da visoka stručna sprema sve treže prelazi okvire rodne privilegije i ostaje povlastica bogatih.

Ovakvo stanje dovodi do toga da su studenti razapeti između ubrzanog, a samim tim osakaćenog i površnog studiranja odnosno sticanja znanja sa jedne strane, i plaćanja nesnosnih harača i dažbina, sa druge strane. Drugim rečima, studenti su primorani da, ukoliko pretenduju na sticanje makar pristojnog znanja, izdvoje sume koje se ne mogu izdvojiti. Predočeni splet okolosti dovodi studente u poziciju da sticanje znanja potisnu u drugi plan te da što pre dodju do diplome sa kojom će izaći na tržište rada.

Jasno je da iz toga proizilazi da kvalitet znanja, prema kome se odnosimo kao robi, biva na veoma niskom nivou jer suština školovanja u ovom slučaju prestaje biti sticanje znanja, svodeći se na što brže dobijanje diplome koju će korisnik (student), koji ju je kupio moći što pre da unovči.

Retrogradna bolonjska deklaracija

Ovakva komercijalizacija obrazovanja u Srbiji započinje još 90-ih godina, kada kapitalizam počinje da divlja svuda u svetu, a svoj ekstremni oblik dobija kroz potpisivanje i primenu retrogradne Bolonjske deklaracije.

Osnovni elementi primene ovog dokumenta u Srbiji su uvođenje bodova umesto ocenjivanja i kvantitativno vrednovanje svakog ispita ESPB kreditima, kao i svođenja nivoa znanja na dva osnovna ciklusa: (1) osnovne studije u trajanju od najmanje tri godine i (2) master studije koje se mogu pohađati nakon završetka osnovnih studija.

Međutim, u praksi se (iako to nije navedeno u Deklaraciji !) pored bodovanja studenata preko seminarskih radova, kolokvijama i odgovaranja, od studenata traži redovno prisustvovanje nastavi, kao i eventualno sticanje bodova za aktivnosti van nastave kroz „društveno-korisni rad“.

Ovo cinično uslovljavljanje automatski diskriminiše studente koji su u teškoj materijalnoj situaciji te su prinuđeni da u toku studiranja rade, a samim tim što su u obavezi prisustvovanja predavanjima dovedeni su u nezavidan finansijski položaj, u razapetost između puke materijalne egzistencije i školskim sistemom nametnutih obaveza. Uz to se pokazuje da je ispunjenje nametnutih obaveze gotovo uvek u disproporciji sa znanjem studenata.

Kada je u pitanju tzv. „društveno-korisni rad“, pokazuje se da njegova primena sa jedne strane zapravo znači da znanje studenta nije jedini parametar ocenjivanja i da se bodovi vrlo često mogu zaraditi raznim aktivnostima koje nisu ni u kakvoj vezi sa strukom studenta. Samo znanje studenta može biti mnogo veće ili manje od konačne ocene. Banalnost ovakvih kriterijuma ocenjivanja koje sa sobom donosi nesrećna bolonjska deklaracija, najbolje ilustruje činjenica da se bodovi mogu dobiti za nošenje stolica, krečenje učionica i sl. što takođe utiče na konačnu ocenu znanja!

Sa druge strane, ukoliko taj „društveno korisni rad“ i jeste u vezi sa zanimanjem za koje se obrazuje student, pokazuje se da on zapravo uopšte i nije društveno koristan. Naime, studenti u tim slučajevima zapravo rade kod privatnih poslodavaca uvećavajući svojim neplaćenim radom njihov lični profit, od koga društvo u celini nema nikakve koristi.

Uloga osnovnih studija, onako kako je ona definisana u bolonjskoj deklaraciji sastoji se u pukom informisanju studenata. Osnovne studije su, dakle unižene i svedene na nivo kursa koji ne uvodi studente u suštinu određene problematike, naučne oblasti itd. već ih samo informiše svodeći ispitne predmete na jednosemestralni status sa skraćenim gradivom. Bolonjskom reformom se, dakle, visoko školstvo degradira na nivo srednjeg školstva, čime se obesmišljava sama suština visokog obrazovanja.

Uz sve ovo, uvođenjem tzv. ESPB bodova, studenti su prinuđeni na konstantno međusobno takmičenje odn. konkurentnost. Konkurentnost je direktno suprotstavljena i urušava svaku kolegijalnost, studenti primorani da „jure“ pomenute bodove, što je, zapravo, još jedan od uzroka snižavanja kvaliteta obrazovanja. Studenti, umesto da razmenjuju znanje, ljubomorno ga čuvaju za sebe jer im sistem nameće egoističan stav. Kolege, sada u ulozi konkurenata, postaju neprijatelji koji se moraju poraziti i suzbiti da bi se došlo do finansiranja „o trošku države“. Ovakvo stanje stvari se, bez ustezanja, može nazvati uvredljivim i ponižavajučim za svakog čoveka i intelektualca.

Drže nas duže na fakultetu, da bismo im više platili

Kao poseban problem se javlja i činjenica se da student nakon svršetka osnovnih akademskih studija dobija nekakav ništavni papir sa kojom se ne može zaposliti u svojoj struci. Na konkursima za većinu radnih mesta zahteva se stepen diplomiranog mastera. Budući je za same master studije rezervisan izuzetno mali broj budžetskih mesta i da su, pritom, školarine na ovom stepenu drastično veće od već previsokih cena osnovnih akademskih studija, nemogućnost dolaska do bilo kakve korisne diplome biva još veća.

Neophodnost mastera i pomenuto degradiranje osnovnih studija, jasno stavlja do znanja da je glavna namera obrazovnog sistema dodatno zadržavanje studenata na fakultetu zarad što većih naplata. Popularne priče o „povećanju prolaznosti i povećanju broja visoko obrazovanih“ zapravo znače snižavanje kriterijuma i kvaliteta visokog obrazovanja uz konstantno podizanje cena školarine i ostalih izdataka kojima su opterećeni studenti. Kada se napokon i dospe do konačnog završetka studija, potrebna je i dodatna kupovina diplome jer sama izrada ovog papira podrazumeva apsurdno visoke cene. Uz to, na izradu diplome na određenim smerovima se čeka i po nekoliko godina, a zbog opšte konfuzije oko naziva određenih zanimanja, koje ministarstvo još uvek nije precizno definisalo, dešava se da se ljudi kada dođu do diplome ipak ne mogu zaposliti jer na njoj ne piše odgovarajući naziv zanimanja koje se traži, iako su školovani za željeni profil.

Ostali mitovi

Diploma se, dakle, ne stiče znanjem već se kupuje, što je direktna posledica tretiranja znanja poput robe, usled toga i diplomirani student nije ništa drugo do roba za tržište. Diploma se kupuje zarad konkurisanja na tržištu, pa su traženije diplome samim tim i skuplje. Posebna je problematika, naravno, i to što stečena diploma, čak i da je sa njom sve u redu, još uvek nema nikakvu vrednost jer se od diplomiranih najpre zahteva tzv „volonterski rad“, dakle, neplaćeni rad – potpuna eksploatacija radnika, koji se tek sada iznova mora dokazivati u konkurenciji sa kolegama da bi nekada, eventualno, došao do pristojne plate.

U rezimeu svega navedenog izvlači se zaključak da bolonjska reforma nikako ne doprinosi razvoju visokog obrazovanja, već ga naprotiv na svaki način degradira. Poslednja linija odbrane bolonjske deklaracije tzv. „mogućnost zapošljenja ili nastavka studija na nekom od univerziteta Evropske Unije“ uz istovremeno napominjanje da je jedan od glavnih ciljeva razvoja obrazovnog sistema „sprečavanje sve većeg odliva mozgova“, nam se čini utoliko odvratnijom ukoliko se sve više naglašavaju ovi potpuno kontradiktnorni ciljevi.

Takođe moramo da ukažemo na one loše, renegatske stavove koji uvijeno zastupaju ideje protagonista komercijalizacije obrazovanja. Iza tih stavova stoje argumenti da je bolonjska Deklaracija samo jedan list papira, dokument, u kome nigde ne piše da se obrazovanje mora plaćati te se uz to dodaje da postoje zemlje koje su potpisnice bolonjske Deklaracije a ipak imaju javno finansirano obrazovanje. Pri tom se lakoumno i (ne)svesno zaboravlja činjenica da je cilj ove Deklaracije- obrazovanje povinovano tržištu, odnosno da je suština bolonjskog sistema da znanje bude roba. Zaboravlja se i da su mnoge od tih zemalja i pre potpisivanja ove Deklaracije odveć imale javno finansirano obrazovanje kao što se zaboravljaju pokušaji komercijalizacije/privatizacije koji su usledili nakon uvodjenja bolonjskog sistema ali su ipak propali jer su naišli na otpor studentske borbe! To što je obrazovanje besplatno ne znači da ono nije roba. Ono će biti roba dokle god cilj obrazovanja bude bila diploma sa kojim će student izaći na tržište. Zato je nužna socijalna transformacija društva jer se njome obrazovanju daje za svrhu napredak društva koje će ulagati u njega kako bi se samo unapredilo u svakom smislu, kako duhovno tako i materijalno!

Preuzeto iz Biltena plenuma Filozofskog fakulteta u Beogradu

Advertisements
Posted in: Preporučujemo